ČAČAK – Posle dužeg bolovanja u večnost se, u 63. godini života, preselio naš dragi kolega Zoran Vuković, profesor elektrotehnike, koji je u Tehničkoj školi u Čačku radio 32 godine.
Generacije učenika naše škole pamtiće ovu ličnost kao pravog pedagoga, razumnog i blagog čoveka, koji nije znao da se naljuti, znao je svakoga da razume, a svom se poslu predavao do krajnjih granica.
A mi, njegove kolege, znamo da takvog kolegu gotovo sigurno nećemo ponovo imati. Za njega je bio vezan rad svih nas, a koliko je teško raditi sa ljudima znamo svi. Međutim, sa Zokijem nikada niko od nas nije sarađivao sa teškoćom. Svaka teškoća prevazilažena je Zokijevom voljom: njegovim ogromnim strpljenjem, razumevanjem za svakog čoveka i velikom željom da svakog kolegu učini zadovoljnim.
Svi smo se čudili kako mu ništa nije bilo nerešivo i teško. Svaki naš problem rešavan je Zokijevim: “Ne brini, nisi jedini, rešićemo to“ i sve je rešavao sa lakoćom (bar se nama tako činilo). Verujem da je mnoge noći probdeo praveći nam raspored, pri tom uvažavajući želje svih nas. Svi smo imali veliko poverenje u njega, a on je to poverenje uvek opravdavao.
Mnogi od nas se ovako brzom rastanku nisu nadali… a svi smo, čuvši da nas je napustio rekli: “Otišao je najbolji od svih nas!“
Blage naravi, čestit, vredan, naročito nas je zadivio tokom svoje bolesti. Tad smo shvatili koliko je bolji od svih nas. Nikad da zakuka, nikad da se požali, čime je neprimetno svima nama davao lekciju iz ljudskosti.
Iza našeg Zokija ostaje ovozemaljski život vredan divljenja i poštovanja. Ali ostaje i velika praznina i velika žalost za nas koji smo ga imali, pa izgubili.
Bog da mu dušu prosti i neka mu je laka zemlja koja ga prima.
Kolektiv Tehničke škole u Čačku
