Aktere ove priče srećete svaki dan. Zatičemo ih ispod mosta, na grobljima, pored kanti, napuštenim objektima… To su psi „lutalice“ koji su uskraćene za ljubav od strane ljudi, koji su više gladni nego siti, koji žive u strahu, kojima niko nikad nije tepao; cuko, cuketa, buvica, mrvica…
Da znamo nemušti jezik mogli bismo ih čuti i razumeti. Ta nevina mala bića bi nam mnogo toga rekla. Kada bismo ih samo čuli, možda bismo shvatili njihovu patnju i bol.
– Čekaćemo, mora naići neko ko će te poželeti, ko će videti kako si mila i dobra devojčica.
– A ti mama, ako mene neko odvede, gde ćeš, kako ćeš ti?
– Mama je dugo na ulici, mama će se snaći!
– Ali mama, meni je jako hladno i gladna sam. Zašto i dalje stojimo ovde kad nema nikoga? Neki ljudi su prošli, svi automobili nestali, niko nije stao. Rekla si da čekamo još malo. I gde su moje bate i seke mama, žašto oni ne čekaju sa nama? 😢
Majka k’o majka ćuti i suze krije, kaže da joj je prašina upala u oči još ranije.
Zašto? Pita se štene malo.
Zato što se život pasa na ulici svodi na preživljavanje. Nema garancije da će biti siti, da će dan preživeti. Čekanje, da li će prolaznik sažaljivo pogledati i krenuti toplim dlanom ka njima ili potegnuti kamen koji se nalazi u blizini…
Njihov život prolazi u borbi i čekanju za skrovištem, za redovnim obrokom, za nežnim dodirom.
RAZMISLITE O TOME KADA VIDITE NEVINO BIĆE, KOJE ČEKA… Pokušajte da ih čujete, možda ih i razumete.
SPASI, NAHRANI, UDOMI! ❤
Blog: Fejsbuk
