Поштовани учитељи, наставници, професори, педагози, пишем вам као родитељ троје деце: основца, средњошколца и студента.
Такође, обраћам се и у име својих најближих рођака, пријатеља, комшија и колега који имају децу свих узраста и са којима делим своју забринутост. Боље речено, сви делимо забринутост за своју децу, њихово, образовање, васпитање, па чак и одрастање. Покушавам све да разумем. И вас, ваше захтеве и разлоге за блокаду или ово стање у коме се налазимо.
Професију просветног радника доживљавам као најсветију. Имам је међу члановима своје породице, па чак и један кратак период свог радног века провео сам у просвети. Међутим, не могу да прихватим да жртве борбе и свих захтева буду деца. Деца која ће жртвовати своје образовање. Деца која су време проведено у школи заменила временом које проводе на улици и доколици. Деца која слободне сате проводе у свему осим у ономе због чега је и сам Доситеј Обрадовић ускликнуо необразованој Србији ондашњег времена: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци“.
Свако од нас ради и није у стању да све исконтролише на који начин дете користи слободне сате без школе и организованог плана. Школских обавеза. Сваки родитељ је мирнији када зна да је његово дете на месту где и треба да буде. У Школи. Из свих чињеница рађа се неизвесност. Брига. Страх. Јер последице су огромне. Страшне. И могу вам говорити из угла сваког детета. Најмлађе које се радује само зато што има слободног времена без школских обавеза које га формирају и усмеравају као будућег средњошколца потом и студента. Средњошколац осетљивих година има свој свет, у времену када му је потребна апсолутна подршка родитеља али и професора који кроје избор занимања у будућности. И најстарије дете, које је завршна година факултета и које је јако забринуто јер не може да заврши студије и настави мастер. Желим да подсетим сваког ко плаћа стан у Београду али и у сваком граду где постоји високошколска установа, колико све ово њега погађа. А студије нису само плаћање стана. Ту су бројне обавезе које праве вртоглаво оптерећење буџета свакога ко жели да школује децу. Мислим да нисте свесни тога.
Не спорим да људи изражавају своје ставове, да се боре за своје захтеве. Да протестују. Све разумем. Али многи од нас на то немају никакво право. Да ли којим случајем људи који раде у било којој приватној компанији могу да обуставе рад. Хајдемо да видимо да сви лекари, полицајци, војници, људи који раде у пекари, водоводу, комуналној делатности, електродистрибуцији, електрани….. шта би имали за последице. Последице су огромне, штета непроцењиве, виде се одмах и сви би је осетили. Ако мислите да је овде штета мања варате се. Молио бих психологе и педагоге да се искрено изјасне о следећем: Шта време без учења доноси? Да ли је могуће поново мотивисати децу после вишемесечне паузе да неометано савладавају преобимно градиво? Штета је огромна, жртвујемо генерације деце. Прекидамо континуитет њиховог образовања а све ће то озбиљно стићи на наплату. На овај начин урушавате државно образовање или основно право на њега. Јер овим нису погођени они који се школују у приватним школама, факултетима који мирно савладавају градиво и неће имати никаквих последица. Док наша деца, таоци просветних протеста, ни крива ни дужна стоје између чекића и наковања, не разумејући поводе због којих им је Уставом и Законом право ускраћено. Право на школовање. Да ли сматрамо да је право на лечење мање вредно од права на образовање? Не, никако! Али сваки лекар зна да је то једно од основних права сваког детета баш као и образовање и не обустављају свој рад. Шта би се десило да свако обустави свој рад? Не, то заиста, заиста не би било добро ни за кога. Посебно за ову нашу децу за коју кажете да се „борите за њихову будућност јер сада треба да се савлада најважнија лекција“. Не, драги просветни радници, моја је обавеза као родитеља, да их научим животним вредностима, разговором и миром и да им докажем да само тако имаће испуњен живот. Да не угрожавају друге, да никоме не одузимају право на основне потребе према законима природе и државе и да се све може решити слогом и разговором.
Познајем доста вас часних, поштених и вредних људи који радите у настави . Знам како се осећате и знам да нисте у стању да се одупрети ставу колега који су искрено заслепљени свим овим што се дешава а што све јасније показује да су се покретачи протеста огрнули политичком идеологијом у потрази за бољим сутра. Уместо инсистирања на бољем стандарду просветних радника, револуција се преобразила у политичку борбу у којој многе ваше колеге не желе да учествују. Ово ничему не води. Већина школа у Србији ради, у Београду ради, само већина чачанских не ради. Жртвујемо своју децу. Јер је ово немогуће надокнадити. Такође размишљајте о последицама и о начину како ћете ову децу сутра када се врате држати у дисциплини. Могао би много на ову тему, али заиста не желим да придикујем.
Озбиљна заслепљеност прикрива и чињенице које говоре да су деца у већини чачанских школа од јуна прошле године имала само два месеца ефективног рада и учења. Питање је како ће будући матуранти али и како ће деца која једноставно воле школу. То је њихово место одакле су избачени. Овом приликом подсећам да никада нисмо имали протесте просветних радника који се боре за бољу кухињу малишана у школама, за јефтиније аранжмане за зимовање или летовање, за дан у природи по мери џепа сваког родитеља …никада. Бар када је наш град у питању. Ако се веће борите за бољу будућност наше деце, како тврдите, онда хајде да кренемо од деце. Покажимо им најважнију лекцију. Да су једино деце најважнија.
Због велике острашћености међу самим просветним радницима али и молбе моје деце која се плаше последица наставника, нисам у прилици да се потпишем. Толико о демократији коју желимо. Знам да је огроман притисак и на колеге који желе да раде.
У земљи у којој је констанстно спочитава слобода говора, примећујем да су сви ставови дошли у јавност без цензуре у корекције. Једно је сигурно, ово је вапај на стотине забринутих родитеља и позив да се окренете добробити наше деце и њихове будућности. Морамо доста водити рачуна о будућности, јер ви образујете будуће председнике, министре, просветне раднике, лекаре, васпитаче, професоре….мало ли је?
Забринути професор и отац троје деце
